Uvod u svetu misu
Dragi župljani, evo nas ponovno zajedno okupljene oko našeg Gospodina. Toliko radosti što možemo biti na svetoj misi zajedno. Otvorimo se Duhu Svetom, otklonite strah iz svoga srca, predajte se Gospodinu, te mu zamolimo da nam sve oprosti.
Propoved
Dragi župljani, danas se želim na poseban način zaustaviti na evanđelju koje smo čuli. Ono što mislim da je jako važno, jeste Isusova rečenica koja nam mnogo toga govori: Neka se ne uznemiruje srce Vaše! Verujte u Boga i u mene verujte! Dragi župljani, zar nismo proteklih nedelja imali mnogo osećaja u sebi, počevši od osećaja straha, neverice, možda i negodovanja, pa čak i mržnje? Zar nismo u svome srcu osećali kao da nas je na trenutak Bog napustio? Možda smo se pitali: Zbog čega se sve ovo dešava, ili dešavalo? Današnje evanđelje nam može dati odgovor na mnoga pitanja. Možda smo upravo i mi kao Toma u današnjem evanđelju Gospodinu postavljali pitanje: Gospodine, ne znamo kamo odlaziš, kako onda možemo put znati? Odnosno, Gospodine, zbog čega sve ovo? Da li je zaista bila tvoja sveta volja da ne možemo ići na svete mise? Ili da li se brineš za nas? Jesi li nas napustio? Sva ova pitanja pokušajmo sagledati očima naše vere. Za mene lično, sve ovo što smo proživljavali nije bio znak Božje napuštenosti, ili osećaja da nas Bog želi kazniti. Za mene je sve ovo bio jedan poticaj da shvatim koja je zapravo moja uloga na ovoj zemlji. Pogledate kako sve ono što imamo, sve ono što radimo, ili posedujemo, kako je sve to nesigurno. Pojavi se neki virus na drugoj strani planete, a za koju nedelju nama zabrane da idemo u crkvu! Meni je sve ovo znak i pokazatelj kako je čovek kao biće slab, te kako je potreban Božje pomoći, odnosno svakodnevnog predanja u Božje ruke. Rekao bih da sada nije bitno da li je ovaj virus prozvod prirode ili čoveka, nego, verujem li ja mojem Bogu ili ne?! Zar ne, kako se znamo brinuti oko nebitnih stvari? Dragi župljani, ne želim da me krivo shvatite, ali želim reći da možda nismo svesni onoga što sada imamo! Možda recimo ne živimo u nekoj bogatoj državi ili gradu, sa svim modernim mogućnostima, ali zar ne, da u ova dva meseca izolacije, dva meseca nesigurnosti naše selo nikad sigurnije nije bilo. Sve smo imali šta nam je potrebno. Želim sve nas potaknuti da možda ne težimo životu na 25 spratu zgrade, nego da pokušamo Bogu zahvaliti da smo ZDRAVI, da imamo SVOJ DOM, da imamo svoje dvorište gde možemo izaći, nešto posaditi u bašti. Moje uverenje je da dok god smo ovde, u našem selu, u našim kućama, gladni nećemo biti, niti žedni. Svet je postao nesiguran. Možda nema sada mnogo veze sa današnjim evanđeljem, ali želim pozvati sve mlade da NE ODLAZE IZ NAŠEG SELA. Koliko njih se moralo vratiti odmah kad je krenula kriza?! Vidimo kako je sve to nesigurno! Zavolimo naše selo, ovo što imamo. Možda će neko reći da nije moje da o tome govorim, ali osećam da mi je to dužnost. Držimo se zajedno. Onoliko koliko se može. Budućost je postala nesigurna. Svet današnjice nije isti kao nekada. Ako smo ujedinjeni u VERI kao prvo, te kao narod, kao kršćani, možemo opstati. Dragi župljani! Radujem se što smo ponovno zajedno. Držimo se Gospodina svakoga dana, verujmo mu i nemojmo se bojati. Amen.